Аутор: Јован Бабић
Романескна проза “Успеније Гаврилово” Јована Бабића је само збирни и завршни резултат његовог дугогодишњег истраживања живота Гаврила Принципа. Аутентичним приповедачким поступком Бабић је предочио аутентичне догађаје и аутентичне личности.
У његовој стваралачкој имагинацији све је морало бити како је било: истинито и уверљиво, са дубоким продором у суштину ствари, са свим узрочно-последичним захтевима и законитостима. Као да су се трагични догађаји и подвизи јунака сами испричали - етиком и лексиком људског поноса и пркоса.
Тек кад се сагледају ти сложени односи, генеза идеја и њихова реализација, усаглашавање делова и целине, може се говорити о систему значења у ком се слике из живота обзнањују као естетска реалност, а естетски уобличене истине као фактографија живљења. Неколико планова приповедања, различити углови гледања на исте догађаје, становиште прошлости и становиште садашњости, субјективна објективност, појединачне опсервације колективне свести и памћења, узајамно су се обухватили и осмислили, здружили су епске, драмске и лирске форме казивања, а књижевну литературу повезали са историографском науком.
Јасно је да је Јован Бабић јединство догађаја, што су имали светски одјек, форме реалистичког романа остварио језиком који је био и средство и циљ приповедања и сведочења, изворним и говорним. За бурне и узбудљиве садржаје једна употреба, за досетку и подсмех друга употребна вредност истих речи, активних и продуктивних. Истинитост и природност је њихова основна покретачка снага, али и други чиниоци израза: сликовитост и експресивност, структура реченице, пођеднак степен импресије и рефлексије. У њему се правда стално буни против неправде. На једној страни он илуструје пркос и понос српске омладине, а на другој инструменте принуде и тираније. Једним језиком говоре сељаци, а другим школарци, трећим странци у Босни, четвртим у салонима бечког двора. Обиље говорних варијација и дикција пластично је представљено клишираним и мртвим језиком параграфа на суђењу младобосанцима...
Миљко Шиндић
